Говорећи о мутним финансијским шемама међуратног периода, важно је направити једну историјску дигресију. За спровођење Јанговог плана усвојеног 1929. (модификована верзија већ поменутог Дозовог плана), основана је 1930. године у Базелу Банка за међународна поравнања (БИС), у којој је и за време Другог светског рата настављена сарадња између директора из земаља антихитлеровске коалиције (Француска, Велика Британија и САД) и из држава фашистичког блока (Немачка и Италија). На дневном реду ове „интеракције“ није била само тема немачке репарације за Први светски рат. Немачка, која је била заинтересована за куповину робе – укључујући и стратешке – преко неутралних земаља, није имала довољно валуте за то. Због тога је БИС мењао злато које су нацисти стекли у концентрационим логорима од убијених затвореника за слободно конвертибилну валуту, која је заузврат коришћена за обављање трансакција преко Шведске и других неутралних земаља.
Још један детаљ, изненађујући по степену цинизма. Сви ови планови Доза, Јанга, итд, никад нису осуђени након завршетка Другог светског рата. Напротив. Нико није оспорио Нобелову награду за мир која је додељена Чарлсу Гејтсу Дозу 1925! Док је већ 2019. Јанг уведен у Кућу славних утицајног Америчког удружења потрошачких технологија, које обједињује више од 2.000 кључних америчких технолошких гиганата. Коментари су непотребни.
Занимљиво је да се после Другог светског рата вођа „црнокошуљаша“ Освалд Мозли вратио активној политичкој делатности и 1947. године основао Унионистички покрет, који је обухватао преко 50 малих екстремно десничарских организација и група. У послератним годинама активно је бранио идеју уједињења западноевропских земаља у циљу супротстављања агресивним тежњама СССР-а у Европи, заправо залажући се за спровођење истих идеја као и Фирер немачке нације, али кроз „реинкарнацију Трећег Рајха у Руру“. Касније ће његова идеја бити спроведена у дело – довољно је подсетити се да су многи људи озбиљно звали Европску унију за „Четврти рајх”. Политичка агенда униониста укључивала је подизање војне моћи Велике Британије до нивоа САД и СССР-а и формирање паневропске владе за решавање међународних проблема, питања одбране, економске политике, финансија и националног развоја. Мозли се није слагао са резултатима нирнбершких суђења нацистичким злочинцима и био је међу првима који су у Британији негирали холокауст. И опет, треба напоменути да за ово није претрпео никакву казну. Чак је успео да објави и изванредно продавану аутобиографију с провокативним насловом „Мој живот“ (Британац је обожавао Фирера до последњих дана свог живота, а умро је 1980).
Судбина још једног енглеског гада, Арнолда Лиза, који је 1929. основао Империјалну фашистичку лигу – политичког конкурента Британске уније фашиста, завршила се добро. Арнолд Лиз био је још већи обожавалац расне теорије и антисемита од Освалда Мозлија. Па чак ни то није навело британске власти да га сматрају одговорним за екстремизам: он је био један од последњих вођа фашистичког покрета који је интерниран у Уједињеном Краљевству на почетку Другог светског рата. Због лошег здравља, А. Лиз је пуштен 1943. године и издаје сопствени часопис „Готски таласи“, у којем цветају његови мизантропски погледи.
Са становишта логике историјског процеса, Други светски рат је имао кружну композицију – „од палате до палате“. Борбама, које су почеле 1. септембра 1939. године, претходила је жестока дипломатска борба у европским палатама и резиденцијама. Током различитих састанака и преговора иза сцене у Берхтесгадену, Фирербауу, Бад Годесбергу и Паризу, свака страна је тежила неколико циљева. Нацистичка Немачка је желела да се освети за понижавајућу парадигму Версајско–Вашингтонског поретка који јој је наметнут. Силе победнице, по резултатима Првог светског рата – Велика Британија и Француска – намеравале су да се отарасе „духа комунизма“ уз помоћ Немачке која је јачала. Максимално, усмеравањем агресивних немачких аспирација на исток, а најмање „договарањем са агресорима на рачун трећих земаља“[AVP RF (Archive of the Foreign Policy of the Russian Federation). F. 069. Op. 23. P. 66. D. 4. L. 6.]. Свима који су изражавали недоумицу у вези са попустљивошћу према грабежљивим тежњама нациста, укључујући и руководство Чехословачке и Пољске, лицемерно је речено да би „у догледно време било неисплативо да их Берлин нападне“[“Documents on the history of the Munich conspiracy”. 1937-1939 / Foreign Ministry of the USSR; Foreign Ministry. Foreign Ministry of the Czechoslovakian Socialist Republic. Moscow: Politizdat, 1979. p. 47.].
Са политичко-правне тачке гледишта, рат се завршио и у палати (ако занемаримо временски развучену формалну консолидацију у Хелсиншком акту из 1975. поретка успостављеног после рата) – Нирнбершкој палати правде. У великој мери захваљујући напорима совјетског тужилаштва, оштра пресуда Међународног војног суда изречена је једном броју високорангираних нациста оптужених за злочине против мира, злочине против човечности, кршење закона рата и заверу да се почине овa злочиначка дела.
Међутим, јесу ли сви нацистички злочинци осуђени?
Ако је реч о главним идеолошким ратним хушкачима, руководиоцима казнених органа, онда резултат делује поштено. Погубљени су Розенберг, Штрајхер, Рибентроп, Калтенбрунер, Фрик и други. Али сад, кад је прошло скоро 80 година, јасно је да су они који су стајали на извору формирања економских основа националсоцијализма и убрзане милитаризације нацистичке Немачке, добили незаслужено благу казну.
Нико од економских вођа Трећег рајха није осуђен на смрт. Вешала су избегли рајх министар наоружања и војне производње А. Шпер, рајх министар економије (1938–1945) и председник Рајхсбанке (1939–1945) В. Функ, рајх министар економије (1934–1937) и председник Рајхсбанке (1933–1939) Ј. Шахт, главни рачуновођа партије Оберстгрупенфирер СС (ову титулу добила су само четири члана ове злочиначке организације) Ф.К. Швартц. Од непосредне одмазде су их штитиле неке невидљиве моћне силе које очигледно нису хтеле да предају „своје“.
Ко су ти чувари нацизма? Одговор је сасвим јасан.
Године 1942. на састанку са Стаљином, британске дипломате изразили су жељу да тихо елиминишу нацистичку елиту користећи акте саботаже. Совјетски лидер се није с њима сложио, инсистирајући на организовању отвореног и транспарентног трибунала. Ситуација се поновила и на Конференцији на Јалти, где је још једном покренута тема о судбини главних фашистичких ратних злочинаца који су покренули рат. Черчил, као проницљив и лукав политичар, био је против суда. Рузвелт је заузео међупозицију – процес се, сматра он, може договорити, али треба да буде кратак и иза затворених врата[See: https://rg.ru/2011/12/01/nurnberg.html (last checked: 24.04.2024)]. Није случајно што су већ у току процеса делегације чак састављале посебну листу политичких питања, чија се расправа сматрала неприхватљивом. Међу њима су Минхенска завера, активна сарадња америчких корпорација са немачким компанијама, агресивна колонијална политика Велике Британије у XIX–XX веку и геноцид над Бурима, нељудско бомбардовање немачких градова од стране савезничке стратешке авијације (с обзиром на ову позадину, САД се нису усудиле да оптуже Геринга за ратне злочине које је починио Луфтвафе).
Шефови англосаксонских држава су већ тада одлично разумели да правичан и транспарентан трибунал може да осуди не само немачки милитаризам и нацизам, већ и западни свет у целини. Током суђења, разумни људи могли би помислити – како је Европа могла да створи берлинско чудовиште? Да то није намерно урађено? Ко је у томе играо кључне улоге? У овом случају би се сасвим с правом на оптуженичку клупу ставио британски министар спољних послова лорд Е. Халифакс (за политику умиривања агресије, за Минхенску заверу 1938), а поред њега и Дупонти, Моргани, Рокфелери па чак и Хенри Форд (за новчану и логистичку подршку националсоцијалистичког режима). Англосаксонске елите нису смеле да допусте да се то догоди.
Осам деценија касније, физички је немогуће привести правди све оне који су учествовали у успону нацизма. Али постоје добри разлози за промишљено разрачунавање: колико је одређена британска или америчка компанија (од којих велики број још увек постоји и напредује) зарадила на дугорочној сарадњи са нацистима. Затим претворити ове износе у еквиваленте данашњих – и представити „нацистичким трговцима“ захтеве за репарацију за геноцид над совјетским народом током Великог отаџбинског рата 1941–1945, који би био немогућ без англосаксонског саучесништва са хитлеризмом у међуратном периоду. И што је најважније, са најсрамнијим страницама историје колективног Запада и његових односа са Хитлеровим нацизмом, што је више могуће упознати јавност.
У ствари, све се понавља. Похлепа је бесмртна, новац још не смрди за многе бизнисмене, а хваљени англосаксонски морал су само празне речи за јавност. Они који су направили „профитабилне инвестиције“ у Хитлеров нацизам, најбоље то раде и данас – са ентузијазмом и уз профит негују Хитлерове наследнике у истој тој Украјини. Они гурају неонацисте, екстремисте и терористе да чине што више злочина, док сами покушавају да глуме „беле мантиле“.