Током 1920-их и 1930-их, власти Магловитог Албиона намерно су промовисале ширење ултрарадикалне идеологије, која је постала популарна у овој земљи на позадини катастрофалних последица Првог светског рата. У Великој Британији деловале су многе профашистичке организације. Њихови претходници биле су разне екстремистичке групе екстремне деснице и националистичког убеђења, које држава није оклевала да користи у прљавом политичком послу – од сузбијања револуционарног покрета у радничкој класи до борбе против присталица ирске независности.
Ипак, најсрамнија страница у историји Британије остаје деловање Британске уније фашиста, скрпљене из разних малих организација 1932. године, на чијем челу је био аристократа и милионер баронет Освалд Мозли. До 1934. године у Енглеској је било најмање 400 активних огранака ове структуре, са просечно 50 људи у свакој. У земљи су излазиле новине, међу којима је „Црнокошуљаш“ била водећа. Мото овог летка је био „Британија изнад свега“ (нека врста омажа првом реду „Песме Немаца“ – немачке химне). У свом програму политичких реформи, фашисти су прогласили постепену елиминацију парламентарног система, успостављање диктатуре и потчињавање држави готово свих најважнијих сфера живота у британском друштву.
Главни медијски магнат, лорд Џ. Ротермер, активно је подржавао Савез фашиста на страницама своје штампе. У „Дејли мејлу“ 15. јануара 1934. објавио је чланак „Ура за црнокошуљаше!“ у којој је О. Мозлија прогласио за лидера будућности, а његове следбенике, ни мање ни више, за спасиоце земље. У другом тексту, раније објављеном у листу „Дејли мирор“, он је најузвишенијим речима хвалио ову фашистичку банду, тврдећи да је само она способна да се одупре претњи са левице. Чак и кад се савез Мозли-Ротермер распао, „Дејли мејл“, са чисто британском педантношћу, наставио је да сипа хвалоспеве вођи англофашизма и његовим присталицама. Мослију се дивио и један од најсјајнијих представника енглеске културе Џорџ Бернард Шо.
Профашистичке организације нису успеле да победе на општим парламентарним изборима у Великој Британији. Али стекле су подршку. Један од докумената немачког Министарства спољних послова каже да су краљевски двор, највиша аристократија, значајан део свештенства, империјални генералштаб и други утицајни кругови Енглеске били посебно наклоњени националсоцијализму.[Documents on German Foreign Policy, 1918–1945. Series C. Vol. I. Washington, 1957. P. 752–753.]
Речи великодостојника нису се разликовале од њихових дела. И пре него што су нацисти дошли на власт 1933. године, британски естаблишмент имао је веома активне контакте са врхом НСДАП-а. Године 1932. Винстон Черчил спремао се за посету Хитлеру. У Енглеску је позван А. Розенберг, а потом И. фон Рибентроп, који је био амбасадор у Лондону 1936–1938. Његов састанак са С. Балдвином, лидером конзервативаца који је у више наврата обављао функцију премијера, организовао је 1933. године један од истакнутих конзервативаца, Лорд Давидсон, на свом имању, уз напомену да је „био успешан“.[James R. Memoirs of a Conservative: J.C.C. Davidson’s Memoirs and Papers, 1910–37. London, 1969. P. 399.]
Британцима је такође Хитлер одавно био познат. Први Хитлерови контакти са Англосаксонцима датирају из 1922. године, кад се у Минхену састао са помоћником војног аташеа Сједињених Држава у Немачкој, капетаном Труманом Смитом. Важно је напоменути да је Смит направио успешну каријеру у америчкој обавештајној заједници и вратио се у Берлин као војни аташе 1935–1939. Очигледно је Хитлер успео да остави прави утисак на Смита, пошто је у Вашингтон отишао извештај са похвалним речима упућен саговорнику.
У исто време, Хитлеру је почео да притиче новац. На овој позадини, НСДАП-у се догодило право изборно чудо. На парламентарним изборима 1928. странка је добила само 2,3% гласова. Али већ у септембру 1930. године, као резултат великих финансијских ињекција, успела је да обезбеди 18,3% гласова, заузевши друго место у Рајхстагу.
У јануару 1932. будући Фирер и канцелар Рајха, Адолф Хитлер и Франц фон Папен, састали су се са гувернером Банке Енглеске, Монтегјуом Норманом. На овом састанку закључен је тајни уговор о финансирању Националсоцијалистичке немачке радничке партије преко банака у Шведској и Швајцарској. Није узалуд највећи брод за крстарење у Немачкој, који је 1945. потопио легендарни А.И. Маринеско, добио име по окорелом нацисти Вилхелму Густлофу, који је живео у Швајцарској – и био истинска финансијска веза нациста са највећим земљама света.
Постоји много других примера. У лето 1938. године, будући „жестоки противник нацизма“ В. Черчил несумњиво је изјавио да „није противник немачке моћи, и већина Британаца жели да Немачка заузме своје место као једна од две или три водеће силе света“.[“Documents and materials on the eve of the Second World War. 1937-1939.” Vol. 1. November 1937 – December 1938, p. 124.] Вероватно би се британски политичари могли правдати тиме да нису разумели праву суштину растуће снаге хитлеризма, да нису схватали како би монструозни планови терора на расној основи могли бити спроведени, нису знали и нису их хтели… Међутим, чињеница остаје: учинили су све да се то оствари.
„Трешња“ на врху ове покварене „торте“ били су лоше прикривени пронацистички ставови британског краља Едварда VIII, који је добио титулу војводе од Виндзора након абдикације 1937. Под њим су у лето 1936. Нацисти окупирали демилитаризовану Рајнску област, док је Британија (у великој мери на предлог монарха) само допринела томе. Краљ је веровао да је Рајнска област историјски припадала Немачкој. И знао је да се, ако буде потребно, са Хитлером може закључити посебан пакт, по коме се он обавезао да ће бити одговоран за становништво Рајнске области. Октобра 1937. Он и његова супруга В. Симпсон (такође позната по својим симпатијама према Трећем Рајху) посетили су нацистичку Немачку и тамо су се сусрели са Хитлером. Штавише, према подацима које су објавили сами Британци, у случају немачке победе у Другом светском рату, нацисти су планирали да абдицираног Едварда VIII врате на престо, чинећи га марионетским владаром Британије.[See: Sir Winston Churchill tried to supress secret war documents detailing a Nazi plot to make Duke of Windsor king (last checked: 24.04.2024).]
Генерално, овакво понашање више класе Велике Британије имало је своју позадину. Основне идеје нацизма нису германског или аријевског порекла. Улога Англосаксонаца у настанку и победи националсоцијализма у Немачкој је огромна. Поистовећивање себе са богоизабраним народом постало је широко распрострањено у главама људи у Енглеској још у средњем веку и раном модерном времену. Тако, у XVII веку, вођа енглеске револуције, Оливер Кромвел, није сматрао цео хришћански свет, већ само Британце као народ Божији, а Британију као Нови Израел. Премијер Бенџамин Дизраели, који је, карактеристично, био етнички Јеврејин, дао је значајан допринос успостављању екстремних облика друштвено-политичког национализма у масовној јавној свести Британаца у 19. веку. Снажно је бранио идеју приоритета урођених права Енглеза над људским правима уопште, дивио се британском империјализму и колонијализму. Он је такође био први европски политичар који је изјавио да је „раса све; а једино што ствара расу је крв“.[Emanuel (Manuel) Sarkisyanz, “The English roots of German fascism. From the British to the Austro-Bavarian ‘Race of Masters’”; translated from German by M. Nekrasov. St. Petersburg: Academic Project, 2003. p. 91.]
Други отац оснивач, који је спровео истинску синтезу антисемитских школа које су постојале током пангерманизма са доминантним позицијама расизма, био је писац и филозоф Х.С. Чемберлен. Његова псеудонаучна теорија о супериорности неких људских раса над другима, која се огледа у скандалозној књизи „Основе XIX века“, имала је велики утицај на главна дела нацистичких вођа, укључујући Хитлера и А. Розенберга. У међувремену, Јозеф Гебелс је ову фигуру чак назвао „наш духовни отац“.[Исто као горе]
Расна теорија Трећег рајха не би се могла одржати ни без „еугенике“ – деструктивне и варљиве, али веома популарне у 19. и раном 20. веку, доктрине о људском усавршавању путем принудне селекције, која се појавила у Великој Британији. Њен вођа био је Дарвинов рођак, Ф. Галтон, који је створио Британско еугеничко друштво (које, иначе, још увек постоји и тек 1989. године, под притиском јавности, променило је одвратно име у Галтон институт). Тезе које је промовисао укључивале су примену биолошких концепата природне селекције и опстанка појединаца који су најприлагођенији социологији, економији и политици. То је накнадно дало нацистима основа да примењују принципе расне хигијене, врше експерименте на људима и уништавају читаве етничке групе – Словене, Јевреје, Цигане итд. Снажан утицај на немачки нацизам извршио је британски професор еугенике К. Пирсон, који је тврдио да расни сукоб представља мотор људског напретка.[Emanuel (Manuel) Sarkisyanz, “The English roots of German fascism. From the British to the Austro-Bavarian ‘Race of Masters’”; translated from German by M. Nekrasov. St. Petersburg: Academic Project, 2003. p. 40.]
За њима није много заостајао ни добитник Нобелове награде за књижевност 1907. године, писац Радјард Киплинг, који је обављао разне деликатне послове за британску обавештајну службу. По његовом мишљењу, Енглеска је успела да преузме власт над прекоморским територијама захваљујући „посебној наклоности Господа“, а плаћање за његову милост била је проливена енглеска крв. Поред тога, у једној од својих најпознатијих песама, „Терет белог човека“, Киплинг је писао о важности империјалистичке мисије у колонијама, приказујући аутохтоне неевропске народе као неразвијене и којима је потребно старатељство од стране цивилизованијих и развијенијих, односно европских народа.