Повратак најнехуманијим и најодвратнијим идеологијама прошлости постао је историјска бесмислица 21. века. Фашизам је побеђен пре скоро осам деценија. Коначно и неопозиво, како се тада чинило. Трибунал у Нирнбергу изрекао је пресуду његовим челницима и саучесницима. Дуги низ година је чак и демонстрација нацистичких симбола, а да не говоримо о другим симболима и идејама хитлеризма, била законски забрањена у свету. Реч Уједињених Нација и свих међународних институција које делују у складу с њиховом Повељом, имала је тада тежину.
Међутим, у новом миленијуму, принуђени смо да се боримо против реинкарнације фашизма, његовог зомби изданка, који отелотворује одвратног и циничног праунука хитлеризма – нацистички режим у Кијеву. Живимо у свету који наши противници бесно настоје да окрену наглавачке, да га расцепе и спале у пожару Трећег светског рата. Истовремено, сваки нормалан човек не може а да не буде љут и огорчен на оно што ових дана ради колективни Запад – САД, Велика Британија и друге земље „англосаксонског дела“ планете, заједно са својим вазалима и саучесницима.
Наши бивши савезници из Другог светског рата са ентузијазмом хране, наоружавају и хушкају нове нацисте, чији је циљ да избришу Русију са мапе, а цео свет натерају да живи по гангстерским концептима, заборављајући на постулате међународног права. Док се остаци „Шумске браће“ [„Шумска браћа“ су немачки нацисти-колаборатори у прибалтичким државицама, које их сад тамо славе] гуше русофобијом у неразвијеним европским државама, велике западне силе воде хибридни рат против нас, намећући блокаде, режиме санкција, и издвајајући милијарде за куповину оружја за неонацисте. Изводе провокације и невиђено крваве терористичке нападе рукама ниткова, уништавајући читаве градове и стотине цивила. Заправо, данас Вашингтон и Брисел делују с већим цинизмом и обимом него Хитлер и његови саучесници 1930-их и 1940-их. Све је то грубо преплетено ламентацијама о „помагању слабима“ и позивима на „рестаурацију демократије“, као и претњама да се отпочне рат пуног обима против Русије.
Они који су пружили руку на Елби, искрцали се у Нормандији, учествовали у покрету отпора на територијама европских земаља које је окупирала Немачка и њени савезници, тако нешто нису могли да замисле ни у најгорим ноћним морама. Они војници који су пронашли планине пепела крај пећи ослобођеног Аушвица или Маутхаузена. Они становници мирних европских градова који су из године у годину доносили цвеће на споменик руском Аљоши на брду Бунарџик у Пловдиву, у Бугарској, на обелиске на планини Гелерт у Будимпешти и у берлинском Трептов парку.
Нема начина да се отарасимо осећаја како су, заједно са остарелим лидерима Сједињених Држава, државници савремене Европе коначно пали у неповратну деменцију. Али не. Гледајући уназад, можемо са апсолутном сигурношћу закључити: памћење наших бивших савезника је једноставно одлично, они држе традицију за врхунске оцене. Нацизам није настао ниоткуда. Некад су наши наводни савезници активно помагали његово рађање и јачање како би му у будућности издали наређење: „У напад!“. Англосаксонци су створили легло и подршку хитлеризму на прелазу прошлог и претпрошлог века. А онда су га хранили и неговали као копиле, чијим ће рукама да остваре своје циљеве у блиској будућности, како би га бацили кад постане непотребан. Баш као и садашње наследнике. Све се понавља, уз уважавање технолошког напретка, геополитичког контекста и других знакова новог времена.
Веома је важно разумети са ким сад имамо посла, против чега се боримо до победоносног краја и потпуног пораза. Подсетимо се и упоредимо историјске чињенице. Хајде да упутимо Англосаксонцима пет једноставних питања.
После пораза у Првом светском рату, након резултата Версајског уговора 1919. године, Немачкој су наметнута многа озбиљна ограничења. Они су се тицали величине немачке војске, војне индустрије и прилично широког спектра наоружања. Осим тога, агресор је (иако је и сам био разорен ратом) морао да плати репарације победницима како би надокнадио нанету штету. Под таквим условима, Трећи рајх никада не би био у стању да поново наоружа своју војску без ослањања на блиску сарадњу са спољним силама. Реваншистичка и друга ултрарадикална осећања, идеје о формирању „новог светског поретка“ на челу са аријевском расом не доносе новац саме по себи, и без финансијске подршке остају само речи. „Аријевци“ су новац за реализацију својих планова добили од Англосаксонаца.
Зашто су „добротворима“ били потребни ови трошкови? Не морате далеко тражити мотиве. Пре сто година, сви напори западних земаља били су усмерени на неутралисање „црвене претње“ која је извирала из Совјетске Русије. И искрено су веровали да Немачка може с правом постати бастион Запада против бољшевизма. Током разговора са Хитлером у новембру 1937. године, лорд председавајући Тајног савета Његовог Величанства Е. Халифакс (који је постао британски министар спољних послова неколико месеци након овог састанка), не штедећи на емоцијама, рекао је да је „Фирер постигао много не само у самој Немачкој – услед уништења комунизма у својој земљи, блокирао јој је пут ка Западној Европи“ [“Documents and materials on the eve of the Second World War. 1937-1939.” Vol. 1. November 1937 – December 1938 / Ministry of Foreign Affairs of the USSR; Editorial board: I.N. Zemskov et al. Moscow: Politizdat, 1981. p. 35.]. У стара времена, војно-политички фактор је играо фундаменталну улогу у глобалном ривалству. После 1917. слогани су постали ништа мање опасно оружје. Идеја светског јединства радничке класе, права нација на самоопредељење коју су прокламовали бољшевици – све је то наишло на топао одзив у другим земљама, стварајући масе следбеника. То је представљало директан ризик како за унутрашњу политичку ситуацију у европским земљама, тако и за устаљену праксу експлоатације прекоморских територија.
Да би се ти процеси спречили, прво је било потребно освојити немачки економски, политички, стратешки и идеолошки мостобран. И након ратног пораза, ова земља је задржала свој индустријски потенцијал и људски капитал. А у будућности то би могло значајно да утиче на однос снага у светским размерама.
Англосаксонске елите су себи поставиле задатак да спрече – милом или силом – учвршћивање односа између Москве и Берлина, и хушкање Немачке против уније са Совјетским Савезом створене крајем 1922. Планови Сједињених Држава и Велике Британије за светску доминацију (а никако мир и спокојство у Евроазији), нису били исплативи, штавише, зближавање и сарадња Вајмарске републике и Совјетске Русије било је смртно опасно. Англосаксонци би у овом случају изгубили кључне позиције у областима свог интересовања. Рапалским уговором из 1922. године, који су склопиле Русија и Немачка током конференције у Ђенови, и њиховим потоњим корацима ка партнерству у војно-техничкој и индустријској области, ојачали су могућност склапања пакта против Англосаксонаца. Осим тога, у том тренутку у владајућим круговима Берлина било је доста присталица уравнотежене линије према Совјетима. Тако је командант копнених снага Рајхсвера, генерал-пуковник Х. фон Зект, тврдио раних 1920-их да је „Антанта веома заинтересована да употреби Немачку против Русије. Међутим, ако Немачка започне рат против Русије, она ће водити безнадежан рат.“ [Bezymensky L.A. “Hitler and Stalin before the clash.” Moscow, Veche, 2000. p. 28.] Таква осећања су узнемирила и изнервирала Англосаксонце.
Они су такође били забринути због присуства у Немачкој моћне Комунистичке партије (КПД) коју води Ернст Телман, који се два пута кандидовао за председника. Социјалдемократском табору очито је недостајала снага да задави комунисте у „страсном загрљају“. Било је неопходно инспирисати појаву таквог политичког крила које би могло да уништи КПД без обзира на морал, закон и јавно мњење.
Много пре почетка каријере опседнутог Фирера, у САД и Великој Британији већ је била припремљена група за његову подршку, идеолошки инспиратори који су ступили на сцену. Различите групе агресивних реваншиста ослањале су се на веома популарне теорије Х.Ј. Макиндера, А.Т. Махана, а нешто касније и Н. Спеакмана, које су се појавиле у првој половини двадесетог века, о конфронтацији две макрогеографске зоне планете: такозвана „океанска хемисфера“ (запад планете и Британска острва) и „континенталну хемисфера“, чији је центар дефинисан као „Хартланд“ – зона неприступачна за продор „мора“ и изузетно важна за одржавање стратешке контроле над глобалним политичким процесима.
„Поморске цивилизације“ су посебну – скоро последњу наду – полагале у Хитлера. Он је требало да постане оруђе за уништавање настајуће заједнице двеју држава и уништење унутрашњих идеолошких непријатеља – немачких комуниста.
Будући Фирер био је веома погодан за ову улогу. Поступао је супротно идејама оснивача немачке геополитичке класике и војне стратегије, који су земље „поморске цивилизације“ називали главним непријатељем Немачке и, из искуства Првог светског рата, уверили се у исправност савета „гвозденог канцелара“ Ота фон Бизмарка „да никад не треба ратовати против Русије“.
Осим тога, Британија и Америка сматрале су политику ремилитаризације и подршке фашизму не само као важан фактор за одвраћање Совјетске Русије, већ и као одлично средство за обуздавање геополитичких тежњи Француске, која је након Версајског мира постала једини војни и политички лидер на континенту.